Tegi opet zakucava iz Atine

(Iz Atine za Kosarka.rs) Posle trinaest dana evo me opet u Atini, treći put za nepune četiri nedelje. Posle Metropolitena (Olimpijakos), čuvenog Divani Karavela (Panatinaikos), Marusi nas je smestio u hotel Prezident na Kifisiji (klubovi domaćini Evrolige smeštaju goste i obrnuto u drugoj fazi takmičenja), koga pamtim kao oficijelni hotel Svetskog prvenstva 1998. gde su bili smešteni svi novinari.

Nekako je postalo pravilo da letenje za Atinu u najavi ima neki problem. Ovoga puta to je bio štrajk aerodromskog osoblja najavljen za sredu, za koji su srećom u Partizanu saznali u ponedeljak veče, pa su munjevito reagovali i izbegli sve neprijatnosti, koje su se desile prošle godine na gostovanju Panatinaikosu. Obezbedili su dovoljan broj mesta za jutarnji avion u utorak, mada je u varijanti bilo i putešestvije sa presedanjem preko Istanbula (nešto poput onoga što se desilo Ciboni koja je za duel sa Olimpijakosm došla preko Frankfurta). Na kraju je još sve i dobro ispalo, jer je ekipa dva dana pred Marusi na okupu, zajedno sve vreme, a pekarski let u sredu u 5:20 bio bi više nego naporan zbog ranaog ustajanja.

Mali problem je nastao zbog dvorane za trening, jer je domaćin dužan da obezbedi gostu u terminu i mestu gde će se igrati meč, samo 24 sata pre, a Partizan je došao 48 sati ranije (o svom trošku). Ipak, dva treninga su odrađena u lepoj, maloj hali, blizu OAKA, u kojoj je srušen Olimpijakos u nedelju, a dva u velikoj, gde Marusi igra Evroligu kao i Panatinaikos, gde je pre sedam dana uzet skalp aktuelnom šampionu Evrope.

Atmosfera u timu je odlična. Glavne pošalice su bile na račun Barselone. Prepričavale su se čuvene dosetke navijača, tipa “Dule Vujošević je jedini naterao igrače poražene ekipe da se raduju u Pioniru” ili „Pravda za Barsu”. Na meti je bio i Aleks Marić i njegova izjava nekom ženskom ili porodičnom magazinu da je probao krokodilsko meso ispod sača sa povrćem, kao i njegova reakcija na to. Sreća u nesreći po Aleksa je što je ostao na rehabilitaciji u Beogradu, mada mu “prozivka” po povratku ekipe ne gine.

U autobusu se uglavnom sluša muzika, drema ili čita štampa. Kecman se ”bavi” NIN-om, Rašić je dobio Politikin Zabavnik, kapiten Božić, Braca i Stevan Milošević ne ispuštaju igrice, kao i Mitrović koji je na “meti” Rašića, ali se momački drži, dok Kecman “pecka” Boa Mekejleba da ne priča engleski slušajući grčke pesme, pošto je sasvim solidno savladao jezik Helena.

Prilike za susret sa “našima” u Panatinaikosu nije bilo, jer su zbog štrajka u sredu i oni morali na put za Barselonu dan ranije. I to preko Rima, mada im sigurno zbog čitave situacije i nije bilo do toga. Ipak u dvoranu Marusija na oba treninga došao je Dejan Tomašević. U holu lepe dvoranice gledamo slike poslednjih generacija Marusija, dosta znanih, pa čak i bivših igrača Partizana. Od Smiljanića do Olivera Popovića koji je tada saigrača Vasilisa Spanulisa preporučio svom menadžeru Mišku Ražnatoviću, da bi potom postao zvezda PAO-a, reprezentacije, oprobavši se čak i u NBA.
 
Između treninga dolazi još jedan bivši Partizanovac, Steva Nađfeji i pozdravlja se sa Duletom, trenerima. Sećam se njegove mnogo bitne trojke, pre  sedam-osam godina u Podgorici kojom je Partizan pobedio u plej-ofu Budućnost, kao i zicera koji je promašio protiv Đetića za Beobanku u Hali Sportova 1999. godine, posle čega je Budućnost ostala prva pred plej-of, koji se nije igrao zbog rata. Bio je velika nada, mislim da mu nije pružena prava šansa.

Neki su me pitali kako traje radni dan Partizana na gostovanjima. Evo opisaću vam sredu pred utakmicu. Ustajanje je u 9:00 (leglo se u ponoć), u 9:15 je doručak, pakovanje za trening na koji se krenulo u 10:15. Potom spremanje, bandažiranje, istezanje, na jednom košu niži, na drugom viši igrači, potom zajednički rad, otprilike devedeset minuta, tuširanje, oblačenje povratak u hotel i ručak u 13:30.

Ispred sale za ručavanje kapiten Božić okupi saigrače, potom zajedno svi ulaze za isti sto. Stručni štab je za drugim. Medicinski deo ekipe uvek ranije mejlom pošalje šta treba spremiti. Ovoga puta na “švedskom stolu” bilo je više vrsta sireva, špageti, supa, meso, dosta različitog povrća i salata, voća i baklava. Od pića, samo voda.

Kada kapiten obavesti stručni štab da su svi završili, kondicioni trener Radonjić saopštava plan (onda svi kao jedan odlaze), a on glasi: do 16:00 spavanje, 17:30 užina, sastanak, pa u 18:45 polazak na trening (ovoga puta u OAKA) gde se radi stotinak minuta. Povratak i večera oko 23:00, u ponoć obavezno biti u sobama. Što se slobodnog vremene tiče, pred užinu ga je bilo nešto više od sat, za šetnjnicu ili kafu, mada je kiša i to pokvarila.

Tokom prepodnevnog treninga stigla je informacija da je žalba Barselone odbijena. Javio mi inžinjer Pera Kočović (njemu Mlađan Šilobad), čovek koji je radio one grafikone, dijagrame, analize i animacije utvrdivši sve parametre, kinetički, do tančina, otklonivši, ako je uopšte i bilo, svaku dilemu.

Vujošević miran, “overio” sa pomoćnicima i Tomaševićem koji je bio na treningu. Kaže strateg Partizana da drugačiju odluku nije ni očekivao, da Partizanu nije ništa učinjeno, već da je Evroliga pokazala da je ozbiljno takmičenje.

Prethodnih dana Dule se čudio postupcima Katalonaca, kao i izjavi Batista koju je čitao na Kosarka.rs. Inače, pred večernji trening u hodnicima OAKA srećemo Cacarisa sa gipsom, kao i Šarunasa Jasikevičijusa, koji je izgubio mesto u timu. Radi individualno, a u prolazu nam dobaci: “Nema problema”.

U četvrtak od 18 sati i 45 minuta je utakmica sa Marusijem. Pobeda može da donese mnogo, ali i ne mora. Sećam se pre par godina starta Cibone u Top 16 sa tri pobede, dok je Panatinaikos imao tri poraza, ali je na kraju ipak Žoc otišao dalje. Zato ćemo kalkulacije ostaviti po strani, jer Partizan čeka težak ispit, protiv tima koji je za četiri dana pobedio atinske velikane. Kecman i Tomašević koji dobro znaju ovdašnje prilike očekuju u najboljem slučaju između četiri i pet hiljada gledalaca, što je četvrtina kapaciteta ovog grandioznog objekta u kome završavam poslednje redove, tražim vajrles i srdačno vas sve pozdravljam.