20 godina od osvajanja Istanbula

"Tri poena! Tri poena! Vreme je isteklo, vreme je isteklo! Nemojte se ljutiti što sam zaćutao za trenutak, 71:70, ja u svojoj karijeri ovo nisam doživeo! Đorđević je postigao nešto što je fenomenalno....", glas čuvenog Dragana Nikitovića odjekivao je sa TV prijemnika tog 16. aprila 1992. iz skoro svakog doma u Jugoslaviji. Od radosti ga u tim trenucima većina nije čula, pa je ova replika postala popularna kasnije, prilikom besomučnog pregledavanja i premotavanja VHS kaseta na zadnji napad Partizana protiv Huventuda. Trojka Aleksandra Đorđevića u poslednjim sekundama meča je donela titulu prvaka Evrope Partizanu i dan danas najveći uspeh srpske klupske košarke u istoriji.

Kako vreme prolazi, priča crno-belih iz te 1992. godine deluje sve nestvarnije. Partizan je prešao put od autsajdera do najboljeg tima u Evropi. Sve je počelo odlukom sportskog direktora Dragana Kićanovića da za trenera ekipe postavi dotadašnjeg plejmejkera tima iz Humske, tridesetjednogodišnjeg Željka Obradovića. Mladi i "zeleni" stručnjak dobio je pomoć u vidu "oca" jugoslovenske košarke, profesora Aleksandra Nikolića, koji je postavljen za Obradovićevog savetnika. Odluka FIBA da svi timovi sa teritorije ratom zahvaćene SFRJ igraju utakmice kao domaćini u inostranstvu primorala je Beograđane da pronađu novi dom. Izbor je pao na predgrađe Madrida, Fuenlabradu, mesto u kome su izuzetno prihvatili tim Partizana, u pojedinim utakmicama navijali za crno-bele i u duelima protiv ekipa iz Španije. Partizan je osvojio evropsku titulu sa prosekom starosti igrača manjim od 22 godine, što je i tada delovalo nestvarno kao i danas. U četvrtfinale su se plasirali kroz iglene uši, kao četvrti tim iz grupe. Za plasman na fajnal-for trebalo je izbaciti Knor iz Bolonje, prvoplasirani tim iz druge grupe. Igralo se na dva dobijena meča, prva utakmica je odigrana u beogradskom "Pioniru", jedina utakmica Partizana pred domaćom publikom te sezone. Drugi i treći meč su igrani u Bolonji, Partizan je na kraju slavio 2-1 u pobedama. Istorija ispisana na Bosforu započela je polufinalom protiv italijanskog giganta Filipsa. Tim iz Milana je četa Željka Obradovića već dva puta savladala u grupnoj fazi, u Istanbulu su to ponovili i treći put. Od titule šampiona Evrope delila ih je samo još jedna utakmica, protiv Huventuda iz Badalone 16. aprila u dvorani "Abdi Ipekči".

Finalisti su do tada već odigrali dva meča u sezoni, rezultat u pobedama je bio 1-1. Smušen početak na obe strane, dosta promašaja i velika borbenost ekipa. U Partizanu su poenima odskočili Predrag Danilović i Saša Đorđević. Špance predvodi Tomas Đofreza, ali Partizan uglavnom održava prednost. U jeku borbe stamenom centru Partizana Zoranu Stevanoviću "puca" arkada. Pred kamerama ga ušivaju pored aut linije i Stragarac se brzo vratio na teren. Na poluvreme Partizan odlazi sa 6 poena prednosti (40:34). Dobrim delom drugog poluvremena Partizan je vodio, ali se Huventud opasno primicao, na kraju potpuno približio. U poslednji minut ušlo se nerešenim rezultatom 68:68. Sa slobodnih bacanja su košarkaši Huventuda imali šansu da povedu. Tada je prilikom izvođenja penala važilo pravilo "1 za 1", ukoliko igrač pogodi prvo, šutira i drugo slobodno bacanje, ukoliko promaši prvo igra se nastavlja. Španci dva puta promašuju prvo slobodno bacanje i dva puta hvataju loptu pod Partizanovim košem. Vreme je odmicalo, Partizan nije uspevao da dođe do poseda. Tomas Đofreza je postigao pogodak 10 sekundi pre sirene za kraj meča. Štoperica se u to vreme nije zaustavljala, munjevitom reakcijom Slaviše Koprivice nakon primljenog koša loptu uz desnu aut liniju na polovini Partizana prihvata Aleksandar Đorđević.

Nastavak akcije već 20 godina krasi skoro svaku špicu sportskih emisija, Đorđević u punom sprintu stiže na polovinu Huventuda, na poziciji 45 stepeni malo iza linije za tri poena staje i izvodi besprekoran skok šut. Lopta je prošla kroz obruč i počelo je neopisivo slavlje na parketu, tribinama, a i širom države. Nikad pre i nikad posle toga finalna utakmica kojom se odlučivalo o šampionu Evrope nije rešena trojkom u poslednjim trenucima meča.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu održana je svečana akademija kojoj su prisustvovali bivši i sadašnji igrači, treneri, predsednici kluba, kao i brojni prijatelji, saradnici, ljudi iz sveta sporta, kulture i javnog života.

Svečana akademija je počela pesmom, nezvaničnom himnom kluba - "Da volim crno-bele", koju je izveo akademski hor "Obilić". Svim prisutnim gostima obratio se predsednik KK Partizan mt:s Predrag Danilović, koji je istakao mnoge značajne trenutke u istorji kluba iz Humske, govorio o značaju i specifičnosti KK Partizan, osvrnuo se na momente iz čuvene sezone 1991/92.

Specijalni gosti kluba, delegacija iz Fuelnabrade, sadašnji predsednik kluba, a nekadašnji gradonačelnik Hose Kintana poklonio je dres Daniloviću, dok je predsednik kluba iz Humske uručio plaketu koja simbolizuje saradnju i veliko prijateljstvo između Fuenlabrade i Partizana.

Prisutnima se obratio i Željko Obradović, koji je govorio o Partizanu, zanimljivostima iz sezone u kojoj je ostvaren najveći uspeh, njegovom dolasku u crno-beli tim i podršci koja je dolazila od Kićanovića, Savovića, profesora Nikolića i svih onih koji su tada bili važan deo tima koji je ostvario svoj san.

Inserti iz filma "Ima jedan tim", koji je premijerno prikazan u noći jubileja na programu RTS, činili su deo programa u JDP-u, a glumac Dragan Mićanović uvodio je publiku svojevrsnim pričama u ono što ih očekuje na platnu.

Na samom kraju generacija iz ’92, predvođena njihovim trenerom poklonila se i dobila još jedan veliki aplauz koji je označio i kraj ove velike i veoma značajne večeri u istoriji KK Partizan.