Intervju: Branislav Ratkovica

Imao je samo 6 godina kada je morao da napusti Sarajevo i da se sa porodicom, iz ratom zahvaćene Bosne i Hercegovine, preseli u Srbiju. Kaže da se ljubav sa košarkom rodila na prvi “pogled”. Počeo je u Zemunu, pa je preko Atlasa, Mega Ishrane, Oldenburga i Tubingena stigao do Aliage. Pravu šansu u Srbiji, stiče se utisak, nije dobio. Nastupao je za mlađe reprezentativne selekcije Srbije i Crne Gore, u seniorski tim još uvek nije pozivan. Reč je u Branislavu Ratkovici, momku rođenom 27. jula 1985. godine u Gradačcu. Visok je 192 centimetra i igra na poziciji plejmejkera.

Prema podacima do kojih sam došao, košarkom si počeo da se baviš u Zemunu? Koja je tvoja priča, zašto baš košarka?

Tada sam živeo u Zemunu. U četvrtom razredu Osnovne škole mama me je odvela u školu košarke Zemun, tadašnji Drvo-market. Iako sam od malena želeo da budem fudbaler, od prvog treninga sam zavoleo košarku i ostao u njoj.

Profesionalnu karijeru si počeo u Atlasu (bivšem Beopetrolu). Tu si proveo 4 godine, a jedno vreme si bio na pozajmici u Avala Adi. Kakva te sećanja vežu za taj period?

Da, na seniorskom nivou sam debitovao u Beopetrolu sa 16 godina. Tadašnji trener Predrag Badnjarević mi je ukazao šansu. Jednu godinu sam proveo na pozajmici u Avala Adi, što je dosta pozitivno uticalo na moju karijeru.

Usledio je prelazak u Mega Ishranu 2006. godine?

To je bill ključna godina za mene i napravio sam odličan potez dolaskom u Mega Ishranu. Tu sam imao sve uslove da dalje napredujem i pokažem svoj kvalitet. Uz sebe sam imao iskusnog plejmejkera Branka Mislisavljevića od koga sam dosta toga naučio.

Sledi odlazak u Nemačku u 22. godini. Bio si relativno mlad. Zašto Nemačka i kako si podneo rastanak sa porodicom, prijateljima... ?

Posle Mega Ishrane sam se odlučio za Oldenburg iz razloga što sam poznavao trenera (Predrag Krunić), koji je ujedno bio i moj prvi trener kada sam počinjao da se bavim košarkom u Zemunu. Relativno mlad sam otišao u inostranstvo i to je bio plus za mene, pošto sam išao kod trenera koga sam već znao i koji mi je pomogao da se uklopim i naviknem na život u inostranstvu. U to vreme rastanak sa porodicom i najbližim prijateljima mi je teško pao.

U Oldenburgu si se zadržao godinu dana, a zatim si prešao u Tubingen. Koliko ti je u karijeri pomogao Igor Perović, prvo asistent, a potom i prvi trener Tubingena?

Prve godine u Oldenburgu nisam imao minutažu koju sam očekivao da ću imati, pa sam na poziv Igora Perovića prešao u Tubingen. Tu sam proveo tri prelepe godine. Dosta toga sam naučio od Igora, koji mi je pružio šansu i pomogao da sazrim kao igrač.

Zajedno sa Luisom Kemblom si bio najbolji asistent lige u svojoj drugoj sezoni u Tubingenu, dok si prošle godine suvereno vladao u tom segmentu. Da li si imao ponude boljih nemačkih klubova?

Poslednja godina u Tubingenu ja bila i moja najbolja godina. Imao sam par ponuda iz Nemačke, ali sam imao želju da promenim državu i da se okušam u nekoj drugoj ligi. Želja mi je bila da zaigram u Turskoj ili Španiji. Aliaga je bila najkonkretnija i mislim da sam napravio pravi izbor.

Kako je teklo privikavanje na Tursku?

Privikavanje je bilo teško, kao i svaki put kad se promeni sredina. Turska se u potpunosti razlikuje od Nemačke. Taj period adaptacije je prošao i sada uživam.

Tvoj tim je završio na 7. mestu, a ti si 4. asistent lige. U plej ofu idete na Banvit, kakve su vam šanse u tom duelu?

Banvit ima odličan tim i nije iznenađenje što su završili kao drugoplasirana ekipa u prvenstvu. Odigrali smo dve utakmice protiv njih ove sezone, jednu smo pobedili, drugu izgubili. Moje mišljenje je da su oni favoriti, ali da mi imamo svoje šanse da napravimo iznenađenje.

Šta smatraš svojim najvećim vrlinama na terenu i da li bi, i u čemu, mogao još da napreduješ?

Naravno da mogu da napredujem u dosta segmenata igre. Čovek uči dok je živ. Trudim se da iz treninga u trening naporno radim i da unapređujem svoju igru. Svojim najvećim vrlinama smatram pregled igre, pik en rol, kotrola igre. Volim da se zna ko šta radi u timu, da budem trener na terenu.

Pročitao sam jednu tvoju izjavu da ne voliš da se porediš ni sa kim i da nisi imao idole, ali da ceniš Derona Vilijamsa. Nakon toga ti se ukazala šansa da igraš protiv njega. Kakav je bio osećaj?

Neverovatan je osećaj igrati protiv Deron Vilijamsa. Jednostavno imaš osećaj da igra sa takvom lakoćom da u svakom trenutku na više načina može da postigne koš.

Je l istina da se hvališ u društvu kako si ga razbio?

(smeh) Pa nisam ga razbio, ali smo imali isti učinak. Dali smo po 15 poena i imali po 4 asistencije. To dođe kao da sam ga razbio. (smeh)

Igrao si sa Raškom Katićem, Aleksandrom Nađfeijem i Radetom Markovićem u Tubingenu. Sada naših nema, osim tebe, u Aliagi. Da li je lakše kada igraš sa nekim sa kim možeš da pričaš na maternjem jeziku?

Naravno da je lakše kada u timu imaš nekoga ko govori srpski jezik. Ovo je prvi put da u timu nemam nekog sa naših prostora i to mi je u početku smetalo, ali vremenom sam se navikao. Naučio sam neke saigrače osnovnim pozdravima i rečima na srpskom tako da je zanimljivo.

San gotovo svakog igrača je da obuče reprezentativni dres. Ti si igrao za mlađe selekcije Srbije i Crne Gore, da li maštaš o seniorskoj reprezentaciji?

Naravno, svako mašta o tome da obuče nacionalni dres. To je san svakog igrača još kada počinje da trenira košarku.

Mnogi naši reprezentativci se žale na odnos Košarkaškog saveza Srbije prema njima, kažu da ne postoje kontakti. Da li je isti slučaj i sa tobom?

Jeste. Ja nemam nikakav kontakt sam Košarkaškim savezom Srbije. Iskren da budem, nisam ga imao ni kada sam igrao za sve mlađe reprezentativne selekcije.

Kakav je tvoj komentar na 8. mesto reprezentacije u Litvaniji?

Svakako da naša reprezentacija ima mnogo veći potencijal od 8. mesta. Imamo relativno mlad tim kome je potrebno vreme da sazri. Mislim da će vremenom pokazati da nam je mesto u samom vrhu.

Ko su tvoji favoriti na fajnal foru Evrolige čiji je Istanbul domaćin?

Moje mišljenje je da je najveći favorit CSKA, ali ja navijam za Panatinaikos.

Kome idu tvoje simpatije u NBA plej ofu?

Čikago Bulsima, ali posle povrede Rouza mislim da nemaju šanse.

Čime “ubijaš” slobodno vreme?

U suštini nemamo nešto puno slobodnog vremena, ali kada ga dobijemo volim da ga provedem sa svojom porodicom i prijateljima.

Je l imaš neki hobi?

Nemam.

Sa kojim našim košarkašima se družiš, ako ima takvih?

Stekao sam dosta prijatelja iz sveta košarke. Među njima su Miloš Bojović, Vladimir Micov, Aleksej Nešović, Milivoje Božović…

Da li ostaješ u Aliagi i naredne sezone ili imaš neke druge planove?

Još nisam počeo o tome da razmišljam. Želim da se totalno koncentrišem na završnicu sezone i da pokušam da odigram što je bolje moguće i pomognem timu da ostvari što bolji plasman, a posle ću videti šta je najbolje za mene.

U Srbiji nisi dobio priliku da zaigraš u najboljim timovima. Koliko te boli takva situacija i da li postoji šansa da to učiniš do kraja karijere?

Relativno mlad sam otišao u inostranstvo, gde sam i gradio svoju karijeru. Krivo mi je što nisam uspeo da ostavim dublji trag našoj zemlji, ali šta je tu je. Za sada nemam planove da se vraćam, ali sigurno da postoji šansa da zaigram za neki naš klub u budućnosti.

Hvala na razgovoru u ime svih čitalaca Košarka.rs i u moje ime.

Nema na čemu. Hvala tebi i pozdrav za sve čitaoce vašeg portala.